Mala skola violine

Š K O L A V I O L I N E

Uvod
Ovladati violinom nije nimalo lak zadatak. Pred početnikom stoje godine upornog vežbanja za postizanje dva cilja: da nauči da prenosi osećanja i raspoloženja svirajući na ovom instrumentu, i drugi, da ovlada toliko dobro instrumentom da bez "borbe" sa violinom može da odsvira metrički tačno određenu muzičku deonicu na desetinu različitih načina primenjujući širok dijapazon mogućnosti koje violina nudi.
Držanje instrumenta
Kao što svako od nas nije iste građe tako neće niko od nas isto držati violinu. Važno je da izvođač bude potpuno opušten. Treba se truditi da "puž" pri sviranju ne bude spušten. Ako je spušten onda nepotrebno opterećujemo levu ruku prenoseći na nju deo težine tela violine. U suprotnom što višim postavljanjem "puža" deo težine tela violine prebacujemo ka ramenu pri tom oslobađajući levu ruku i sprečavajući gudalo da klizi prema hvatniku.
Kod postavljanja leve ruke ključno je postavljanje prstiju. Njima mora biti omogućeno da mogu da vrše sve pokrete. Palac leve ruke bi trebao biti prislonjen uz vrat violine. Violina se drži bradom, nikako levom rukom. Leva ruka samo treba lako da dodiruje vrat violine a ne da bude njen glavni oslonac. Kada stojimo, stojimo podjednako oslonjeni na obe noge i trudimo se da nam leđa budu prava kako nam duže sviranje ne bi postalo neugodno. Da bi prsti leve ruke podjednako lako padali na sve četiri žice, potrebno je pri prelasku sa žice na žicu da lakat prati ove prelaske ali blagim pokretima. Početnicima će se možda držanje violine učiniti neprirodno ali tako je. Violina nije pravljena da nam anatomski odgovara.
Sada kada ste postavili levu ruku red je da postavite prste na pravo mesto. U muzici razmaci između tonova mogu biti stepeni i polustepeni. Prvi se svira postavljanjem sledećeg prsta sa razmakom od veličine skoro jednog prsta, dok se polustepeni razmak na violini svira postavljanjem prsta do prsta. Za proizvođenje tonova koristimo četiri prsta (sve osim palca) i oni se prilikom notiranja mogu beležiti malim brojevima iznad nota počev od broja 1 (kažiprst) pa do broja 4 (mali prst). Ipak u delima ćete primetiti da samo ponegde kompozitor postavi mali broj iznad note i on na taj način naznačava kojim prstom treba tu notu odsvirati i u kojoj poziciji treba tu deonicu odsvirati.
Postoje različite pozicije leve ruke i one se označavaju brojevima. Prva i treća su najjednostavnije. Prva pozicija je položaj ruke najbliži pužu violine. Druga pozicija je kada prvim prstom sviramo onaj ton koji smo svirali drugim u prvoj poziciji. Treća pozicija je kada prvim prstom sviramo onaj ton koji smo svirali drugim u drugoj poziciji (trećim u prvoj poziciji) itd.
Držanje gudala je posebna priča. Ono se ustvari drži palcem,srednjim prstom i domalim prstom. Kažiprst i mali prst ustvari služe da pridrže gudalo i daju mu tačan pravac. Kaže se za violnistu "dobar je koliko mu je dobra tehnika desne ruke". Osnovno što treba shvatiti jeste da zglobovi prstiju, šake i ruke moraju biti elastični. Svaka krutost u ruci, počev od ramena pa sve do vrhova prstiju je violinistin najveći neprijatelj. Fleksibilnost je urođena osobina svakoga od nas i ona mora doći do izražaja. Kada sviramo naša desna ruka mora biti i na sam izgled elastična i elegantna.
Sledeća stvar koja je isto tako važna jeste da shvatimo da se pri sviranju položaj šake menja u odnosu na gudalo. Pri sviranju pazimo na kretanje gudala u odnosu na kobilicu. Ružno je i videti kada neko svira a gudalo mu šeta levo desno nekontrolisano (ovo je čest slučaj kod početnika). Gudalo treba da klizi paralelno kobilici po jednoj pravoj ili približno pravoj liniji.

Vežbom se stiže do cilja.
Kada gudalo uhvatite na prirodan način trebalo bi da se osećate ugodno u tom položaju. Palac treba biti blago povijen. Kod početnika se često dešava da se on povije unazad i ukruti što je ogromna greška. Pri tom imajte u vidu da mali prst i kažiprst stoje malo odmaknuti svaki na svoju stranu od središnja dva prsta koji bi trebalo da su spojeni. Malim prstom regulišemo protivbalansiranje težine gudala a kažiprstom regulišemo jačinu pritiska gudala na žice.
Postoje i različiti načini držanja gudala u odnosu na žice zavisno od toga kakav zvuk želimo da proizvedemo. Za jak pun ton strune treba potpuno da naležu na žicu celom širinom a za blag, tih ton gudalo malo okrećemo oko njegove uzdužne ose i ovaj put pri sviranju strune ne naležu na žice svom širinom (strune su blago okrenute ka nama). Pri ovome se menjaju i relativni odnosi u rastojanjima između prstiju. Kada sviramo tiho kažiprst se tek malo povlači ka srednjem prstu. Pri sviranju npr.detašea on se ponovo blago pruža napred.
Nije ni potrebno reći da se i relativni položaj šake u odnosu na gudalo menja u zavisnosti šta želimo da odsviramo. Jačina tona zavisi od pritiska gudala na žice. To kontrolišemo desnim kažiprstom. Kao početnik sada kada znate osnove drženja instrumenta treba da zauzmete odgovarajući položaj i da prevučete gudalom preko žica. Neka to bude punom dužinom gudala po svakoj žici posebno u oba smera gudala (od žabice ka vrhu i od vrha ka žabici).
Glavni problem povlačenja gudala preko žica jeste taj što taj pokret (povlačenje gudala paralelno kobilici) nije potpuno prirodan. Naše telo je građeno simetrijski (u odnosu na zamišljenu vetrikalnu ravan koja prolazi sredinom našeg tela) dok violina nije simetričan instrument (ne držimo iste stvari levom i desnom rukom). Nama su svojstveni kružni pokreti a ne prave linije. Neophodnost povlačenja gudala po pravoj liniji ćete i sami proveriti. Na taj način dobijamo lep pun ton.
Intonacija – Gradnja intonacije počiva na : čulu dodira i čulu sluha. Šaka treba da nauči da se sama orijentiše i da samim dodirom vrata, ili, dodirom vrata i korpusa (tela) violine pronađe pravo mesto. Vežbu ruke nadgleda i pomaže sluh. Ovo se odnosi ne samo na mesto koje šaka mora da pronađe kada treba da počnemo kompoziciju, već se odnosi na sviranje uopšte ali i na sam proces promene pozicije u toku sviranja. Stečena rutina treba na posletku da kao rezultat da takav nivo uvežbanosti leve ruke, da je dovoljna sama pomisao na ton koji želimo da odsviramo da ruka sama pože i zauzme odgovarajuće mesto a prst da udari u pravo mesto. Tada znamo da nam je intonacija na zadovoljavajućem nivou.
Sviranje akorda - Na violini se mogu svirati dvozvuci, trozvuci i četvorozvuci, i oni se izvode pomoću dve, tri i četiri žice respektivno. Dvozvuk se izvodi povlačenjem gudala preko dve susedne žice i najprostiji dvozvuk je dvozvuk na dve prazne žice (koji sviramo svaki put kada štimujemo instrument). Naravno, ostali dvozvuci se sviraju uz pomoć prstiju leve ruke. kod sviranja trozvuka javlja se problem. Gudalo ćete teško naterati da legne na tri žice istovremeno a o četvorozvuku da i ne pričamo. Za to bi bila potrebna potpuno ravna kobilica. Ipak, i trozvuci i četvorozvuci se izvode a vi se pitate kako???
Violinisti pribegavaju malim trikovima. Trozvuk započinju povlačenjem gudala preko najdeblje žice u tom trozvuku (to je ili D ili G) i naglo gudalom prevuku preko ostale dve žice u trozvuku. Time se postiže sledeće. Što je žica deblja ona duže vibrira tako da najdeblja žica nastavlja da vibrira u trenutku povlačenja preko ostale dve žice. Četvorozvuk se izvodi po istom principu samo se gudalom sada prvo povlači po G i D žici a zatim naglo prevuče po A i E žici. Ovo bi trebalo vežbati sve dotle dok se ne postigne utisak sviranja akorda.